Dejan Guzina Odsek za političke nauke: „Nacionalne manjine u Srbiji: Između segregacije i delimične integracije“
Javni zvaničnici u štampi često navode da srpski standard i zaštite manjina daleko prevazilaze norme i prakse koje se mogu naći u mnogim evropskim državama. Medjutim, čak i površan pregled zakona i prakse zaštite prava nacionalnih manjina u Srbiji ukazuje na postojanje izvesnih protivrečnosti između formalnog liberalnog okvira države i načina na koji se uredjuju većinsko-manjinski odnosi u državi. Postoji veliki broj razloga zašto je do toga došlo, ali, u ovom kraćem prikazu, osvrnuću se najviše na ulogu Zakona o nacionalnim savetima kao jednog od središnjih instrumenata za zaštitu majinskih prava.
Prvi saveti su organizovani već 2002. godine, dok je Ustav iz 2006. godine prepoznao ovaj instrument zaštite manjina kao ustavno načelo. Konačno, u 2009. i 2018. godini usvojene su izmene Zakona koje definišu nadležnosti saveta nacionalnih manjina u oblasti kulture, obrazovanja, informisanja, službene upotrebe jezika i pisma, izbornih postupaka za nacionalne savete i njihovog finansiranja. Treba takodje istaći da se ovaj zakon prevashodno fokusira na zaštitu prava manjina u smislu takozvanih kulturnih prava, a ne na manjinske zahteve za uspostavljanjem političke i teritorijalne autonomije. Kako god, svako ko prati rad nacionalnih saveta je više nego svestan da je pitanje političkih prava i teritorijalne autonomije uvek prisutno u zahtevima većih, teritorijalno koncentrisanih, manjina, kao i da takvi zahtevi izazivaju mrštenje u većem delu takozvane većinske Srbije. Ali, koliko se zaista može očekivati da se nacionalni saveti u svome radu usredsredjuju samo na očuvanje kulturne baštine i promovisanja jezika, slobode informisanja, medija, i obrazovanja nacionalnih manjina u Srbiji?
Praksa nacionalnih saveta većih manjina (Madjari, Bošnjaci, Albanci) više nego ukazuje da smo bili svedoci procesa politizovanja nacionalnih saveta. Zakon je izričito dopuštao da „izborne liste može predložiti … politička organizacija nacionalne manjine u pitanju (član 71).” Po pravilu, najuspešniji kandidati su bili oni manjinski zastupnici koji imaju jaku podlogu njihovih političkih stranaka. Kandidati koji su bili poznati kao nezavisni intelektualci ili kulturni aktivisti imali su malo ili nimalo šansi da budu izabrani bez podrške odredjene partije. Stoga ne čudi da su na izborima za nacionalne savete najviše zastupničkih mesta dobijali kandidati koji su ujedno bili veoma dobro politički povezani sa različitim manjinskim političkim partijama.
Tekst je nastao u okviru projekta“Zagovaranje izgradnje zakonodavnog okvira integrativne politike“.
