Robert Sepi- Komentar autorskog teksta Eve Vukašinović o Zakonu o nacionalnim savetima nacionalnih manjina
Činjenica da Zakon o nacionalnim savetima nacionalnih manjina ove godine slavi prvu deceniju svog postojanja i primene dovoljan je i opravdan razlog za kritičko sagledavanje njega kao pravnog propisa, njegove primene kao pravne prakse i postignutih rezultata kao efekata zakona. Već na prvi pogled nameću se sledeći utisci: kao propis za 10 godina zahtevao je dve intervencije zakonodavnog tela radi unapređivanja odredbi koje sadrži i jednu intervenciju Ustavnog suda, tokom decenije primene neuporedivo više je kuđen i osporavan nego hvaljen a rezultati koje je proizveo ne daju mnogo povoda za
trijumfalizam iako je Republika Srbija jedina država na teritoriji Evrope koja se opredelila za takav pristup nacionalnim manjinama. Dublja analiza pokazuje da ima mesta pitanju šta se htelo sa uvođenjem ovog instituta i donošenjem posebnog zakona njemu posvećenog? I pravnim laicima je jasno da se prava pripadnika nacionalnih manjina ne mogu posmatrati samo kroz prizmu ovog zakona niti izolovano od drugih pravnih propisa koji regulišu tu oblast. I pored toga, ostaje dilema da li su svi ti propisi zasnovani na konceptu integracije, što podrazumeva ravnopravnost pripadnika nacionalnih manjina sa drugim građanima uz istovremeno garantovanje posebnih prava usmerenih očuvanju njihovog identiteta ili nešto sasvim suprotno tome. Već na samom početku primene, ovaj zakon dao je povoda za kritiku da je za ostvarivanje prava pripadnika nacionalnih manjina neophodno izvršiti
depolitizaciju. Na ovom mestu navešćemo samo najznačajnije razloge zbog koji je gore navedeni zakon postavljen. Na prvom mestu izborna procedura. Obe pomenute zakonodavne intervencije za svoj predmet su imale izborni postupak i uslove. Prva izmena zakona propisuje da je najviši organ za sprovođenje izbora za nacionalne savete koji bi trebalo da budu organ kulturne autonomije – Republička izborna komisija. Istina, ako se želi, takvo rešenje može dobiti kakvo-takvo logičko opravdanje u činjenici da se izbori za nacionalne savete sprovode shodno izborima za narodne poslanike. Štaviše, saglasno zakonu, ovlašćeni podnosilac liste za nacionalne savete može biti politička stranka. Zato ne treba da čudi da je nakon izbora 2014. godine jedan od glavnih prigovora bio da je veliki nedostatak za demokratsko sprovođenje izbora bila činjenica da država nema zakonsku obavezu da finansira troškove izborne kampanje. Ne treba biti vidovit da bi se zaključilo iz kojih krugova dopiru takve kritike. S obzirom da one nisu ostale nepoznate, odsustvo odgovarajuće reakcije samo pojačava dilemu da li se integracija manjina zaista želi. Dodatnu nelogičnost nalazimo na samom početku – kod rešavanja tzv. prethodnog pravnog pitanja. Reč je naime o rešenju prema kojem odluku o tome da li neka zajednica ispunjava uslov da se može smatrati nacionalnom manjinom donosi organ državne uprave na čijem čelu se nalazi par ekselans politička figura- ministar lično. Imajući u vidu nepostojanje izričito propisane procedure za donošenje takve odluke, kao i način na koji su propisani kriterijumi čiju ispunjenost ministar treba da potvrdi, ne može se oteti utisku da je ovo jedan od najizraženijih primera diskrecionog odlučivanja. Iako se ovo rešenje samo po sebi može smatrati spornim, situaciju dodatno otežava logička i pravna konstrukcija: samo zajednica koju ministar priznaje za manjinu ispunjavaju uslov da mogu formirati poseban birački spisak što je nužan uslov za konstitisanje nacionalnog saveta. Na sve navedeno treba dodati i činjenicu da je izmenama propisan dodatni uslov za obrazovanje biračkog spiska a to je da broj pripadnika neke nacionalne manjine prema poslednjem popisu ne sme biti manji od 300. Ako se ignoriše činjenica da aritmetičko određivanje granica može stvar dovesti do apsurda (npr. da li je 299 pripadnika neke nacionalne manjine nedovoljna garancija) stara dilema iskrsava ponovo u novoj formi. Ako integracija podrazumeva uključivanj,e zašto su neki isključivanjem usmereni ka asimilaciji? Ako nacionalni saveti treba da omoguće očuvanje identiteta manjina koje su integrisane zar malobrojnijima i slabije organizovanima nije potrebno više pomoći i podrške? Ako neke manjine imaju problem da potpuno i blagovremeno vrše ovlašćenja jer nemaju kapacitete za to da li su ovako osmišljeni nacionalni saveti pravo oruđe i sredstvo integrativne politike? Drugi element koji zaslužuje posebnu pažnju jesu ovlašćenja nacionalnih saveta. Problem ovlašćenja leži u činjenici da postojeća definicija nacionalnih saveta nije odgovarajuća jer više govori šta saveti nisu, odnosno mogu da budu u zavisnosti od tumačenja nego šta oni jesu. Prema njoj, saveti su organizacije (kakve?) koje vrše javna ovlašćenja. A ovlašćenja su da učestvuju u odlučivanju ili da samostalno odlučuju. Kada je reč o ovom drugom ne može se izbeći utisak da je već pomenuta politizacija imala uticaja jer je, uprkos ustavnoj zabrani snižavanja dostignutog nivoa prava, svaka nova izmena propisa dodatno sužavala to ovlašćenje. O sudbini prvog dovoljno slikovito govori podatak da su nacionalni saveti izjednačeni sa drugim subjektima, pa i fizičkim licima, jer je pravo predlaganja propisa i mera zamenjeno pravom podnošenja inicijative. Na kraju, ako je za proteklih 10 godina primene postojala konstanta onda je to činjenica da nacionalni saveti nisu mogli vršiti nijedno svoje ovlašćenje ukoliko nije postojala politička a ne nacionalna istovetnost sa rukovodstvom lokalne samouprave. Brojni su primeri da nije, niti postoji dovoljno efikasan mehanizam koji bi naterao lokalnu samoupravu da ispuni zakonsku obavezu i donese odluku o finansiranju saveta ukoliko ova to ne želi zbog političkog razmimoilaženja.
Tekst je nastao u okviru projekta“Zagovaranje izgradnje zakonodavnog okvira integrativne politike“.
