Robert Sepi- Komentar autorskog teksta Eve Vukašinović o Zakonu o službenoj upotrebi jezika i pisma
Jezik je tradicionalno jedna od glavnih odlika ličnog i nacionalnog identiteta, zbog čega je zaštita potpuno i efikasno ostvarivanje prava na korišćenje maternjeg jezika i pisma neophodno sredstvo za očuvanje tih identiteta. U tom kontekstu može se reći da pravo na službenu upotrebu jezika i pisama nacionalnih manjina u sebi sadrži i dodatnu vrednost – ono je pored očuvanja istovremeno i dokaz, odnosno javna poruka o postojanju neke manjine na određenoj teritoriji, kao i efikasno sredstvo koje olakšava i pojednostavljuje obavljanje svakodnevnih aktivnosti u kojima je država prisutna u nekom
svom obliku. Već prvi pogled na pravni okvir kojim je regulisana službena upotreba jezika i pisama daje povoda za zaključak da u Republici Srbiji nije definisana tzv. jezička politika koja bi objedinila savremene tendencije sa tradicionalnim pristupom. Tako i sam najviši pravni akt – Ustav sadrži zametak problema koji kasnije poprima raznovrsne forme. Naime, njegov član 10. izričito se određuje samo prema srpskom jeziku i pismu. Nasuprot tome, svi drugi jezici i pisma obuhvaćeni su deklarativnom normom nestruktivnog karaktera (uređuje se zakonom) na jedan prilično neobičan način, jer granice regulisanja službene upotrebe drugih jezika i pisama postavlja sintagmom- na osnovu Ustava, ne precizirajući kakva je sadržina tog osnova. Takav pristup proizvodi nekoliko posledica. Pre svega, da je osnovni zakon, koji bi bar prema svom nazivu samouprave temski i sveobuhvatno uredio vest donet u prošlom veku, tačnije pre 28 godina. Stoga ne treba da čudi činjenica da je nekoliko puta do sada menjan i dopunjavan ali na žalost ne i unapređivan i modernizovan. Ništa manje važan podatak je saznanje da je službena upotreba jezika i pisma propisana u više zakona s jedne strane, a da zbog takvog parcijalnog pristupa, ne postoji organ javne vlasti koji je nadležan da kontroliše primenu tog prava sa druge strane. I kao da postojanje više zakona koji u manjoj ili većoj meri uređuju ovo pravo nije dovoljno problematična, navedeni zakoni sadrže različite a nekada i suprotstavljene odredbe. Uprkos tome, što je naročito zanimljivo, svi oni sadrže jednu zajedničku karakteristiku – koncept da je obezbeđivanje potpunog i efikasnog ostvarivanja službene upotrebe jezika i pisma u najvećoj meri prebačeno na teret jedinice lokalne samouprave. Iskreno verujemo da je ideja vodilja zakonodavca bila plemenita i racionalna – lokalna samouprava je najčešće mesto gde se građani prvi put sreću sa svojim pravima zbog čega je to istovremeno i mesto gde se ona najlakše i najjednostavnije ostvaruju, odnosno uočeni problemi rešavaju. Na žalost, takav pristup nije uzeo u obzir činjenicu da su ljudska prava lepa stvar ali da ona koštaju. Danak tome danas plaćaju kako ljudska prava sama po sebi tako i njihovi prirodni uživaoci. Brojne su lokalne samouprave u kojima se različiti vidovi službene upotrebe jezika i pisma ne ostvaruju, tačnije zakonske odredbe ne primenjuju zato što troškove njenog sprovođenja mora da plati lokalna samouprava npr. izrada višejezičnih tabli ili prevođenje određenog dopisa građana republičkim organima. I ta činjenica skoro da nikoga više ne zabrinjava. Lokalne samouprave, suočene sa centralizovanim budžetskim sistemom i zavisne od transfera sredstava jer prostora za povećanje budžetskih prihoda skoro da nema zbog siromašenja građana, u velikom broju slučajeva su primorane da ističu floskulu da nemaju finansijskih kapaciteta. Istini za volju, tome nesvesno doprinosi jedno krajnje demokratsko i tolerantno opredeljenje zakonodavca da, u poređenju sa brojnim drugim zemljama, propiše niske pragove za uživanje ovog prava. Nedostatak finansijskih kapaciteta je,uz još neke druge, razlog zašto ne mogu da reše problem nedostatka kadrovskih i tehničkih kapaciteta. Građani sa svoje strane ne postavljaju mnogo neugodna pitanja jer se vrlo lako može desiti da usled insistiranja na obezbeđivanju službene upotrebe njihovog maternjeg jezika i pisma nedostaju srestva za ostvarivanje nekih egzistencijalno važnijih sredstava.Uz već naveden podatak da ne postoji centralni kontrolni organ krajnji rezultat je da neprimenjivanje zakona ne predstavlja problem. Poseban problem takvog pristupa pojavljuje se u onim lokalnim samoupravama u kojima prepreku primeni zakona, konkretno izvršavanje zakonom propisane obaveze predstavlja nepostojanje političke volje. Štaviše, jasno izražena politička volja suprotna duhu i smislu zakona. Na jednom apstraktnijem nivou to se može posmatrati i kao borba za prevlast između dva principa principa zakonitosti ( da lokalna samouprava obavezno svojim statutom uvede u ravnopravnu upotrebu jezik i pismo nacionalne manjine čiji broj pripadnika prelazi zakonom propisani prag) i principa suverenosti (koji Ustav poverava izabranim predstavnicima naroda) da se odluka unapred određene saržine donese. U toj borbi naš zakonodavac se, iako je njen kreator, držao neutralno i po strani. Naime, u pravnom poretku ne postoji kontrolni niti kazneni mehanizam u slučaju nepoštovanja imperativne odredbe zakona, a njih je u praksi bilo. Istovremeno sa upotrebom i negovanjem maternjeg jezika, poznavanje jezika društvene sredine, bar funkcionalno, neophodno je sredstvo integracije i prepreka da se upotreba maternjeg jezika ne pretvori u nešto nepoželjno tj. da postane sredstvo segregacije, izolacije i etničke distance. Iskustvo pokazuje da je razvijanje i podrška pravu na službenu upotrebu jezika i pisma nacionalne manjine uz zanemarivanje jezika društvene sredine najpogubnija po integraciju. Otuda, brojni zahtevi za većom zastupljenošću nacionalnih manjina u organima javne vlasti gube legitimitet onog trenutka kada se kao uslov postavi poznavanje jezika i pisma koje je takođe u službenoj upotrebi.
