Makedonski informativni izdavački centar postoji 12 godina. U ovom periodu, kako za Komšijske novosti ističe direktor i glavni i odgovorni urednik Viktor Šećerovski, izgrađivali su politiku informisanja, politiku ponašanja, kao i politiku u kojoj su pokušavali da budu lojalni građani Srbije, ali i da zabeleže sve što ima veze sa makedonskom nacionalnom zajednicom u Srbiji.

 

On kaže da po zvaničnim statističkim podacima u Srbiji živi oko 100.000 Makedonaca. Nezvanično, samo u Beogradu živi ih više od 100.000, a u čitavoj Srbiji oko 250.000. Zbog sličnosti srpskog i makedonskog mentaliteta, zbog istorijskih činjenica koje vezuju Makedonce i Srbe, dodaje, došlo je do prirodne asimilacije ova dva naroda.

 

– Kao nacionalna manjina u Srbiji smo poštovani, uostalom, kao i sve druge nacionalne manjine. Ipak, mislim da to poštovanje predstavlja samo okvir. Da li zbog ekonomskih ili nekih drugih okolnosti, država ne prati u dovoljnoj meri aktivnosti pripadnika nacionalnih manjina. Nema dovoljno razumevanja za neke aktivnosti, za važne projekte koje se odnose na naš razvoj. Konkretno, Makedonski informativni izdavački centar dobija novac samo za “Mekedonsku Videlinu”. Ova revija izlazi jednom mesečno i beleži sve što je bitno za život Makedonaca na ovim prostorima. Počev od očuvanja kulture i jezika, do kulturnih događaja u mestima gde postoje naša udruženja. Imamo više od 40 aktivnih udruženja u skoro svim velikim gradovima. Sredstva koja dobijamo nisu dovoljna da pokriju sve što je bitno i za egzistenciju i za afirmaciju jedne nacionalne manjine.

 

– U kojoj meri ekonomski faktor koji spominjete utiče na medijske slobode manjinskih zajednica u Srbiji?

 

– To se neminovno reflektuje i na medijske slobode, jer ako imate časopis koji finansira država, ograničeni ste na onoliko koliko vam je dato, ne možete u dovoljnoj meri da iskažete sve probleme zajednice, pa čak i ako ti problemi nemaju veze sa politikom zemlje. Vodim računa o tome da u reviji ne bude nešto što će iritirati one institucije koje nam daju sredstva. A, zašto ja to činim? Isključivo zbog toga što znam da ću imati problema, čak i za ta ograničena sredstava koje dobijamo. To znači da su naša mišljenja na izvestan način ograničena novcem koji dobijamo.

 

– Na početku razgovora ste spomenuli smanjenje broja pripadnika makedonske zajednice, kao posledicu asimilacije ili gubitka identiteta. Mislite li da bi država, pored “Makedonske videline”, trebalo da pomogne i druge listove Vašeg centra i na taj način pomogne očuvanju jezika i kulture?

 

– Za mene je mnogo bitniji časopis za decu “Sunica”, za koju ne dobijamo ni dinar, nego revija “Makedonska videlina”. Snalazimo se na razne načine praveći projekte preko kojih možemo da dobijemo sredstva.“Sunica” ne može da izađe dva puta godišnje, ona bi morala da izađe bar petnaestodnevno ili barem jednom mesečno da bi imala željeni efekat, kod dece koja uče na makedonskom jeziku. Ovaj časopis je istovremeno namenjen i deci makedonske nacionalnosti koja nemaju uslova da uče na maternjem jeziku, jer nemamo škole u kojima se nastava odvija u potpunosti na makedonskom jeziku, već imamo samo odeljenja u kojima izvestan broj dece uče makedonski jezik. I taj proces je veoma problematičan, nije regulisan kako treba.

 

Nije čak samo reč ni o časopisu “Sunica”, već i o listu “Videlo” koji izlazi u kontinuitetu punih 11 godina, koliko postoji i Izdavački informativni centar. Časopis za kulturu, kniževnost i umetnost “Videlo” izlazi kvartalno. Nagrađen je i promovisan u skoro svim zemljama u okruženju. Nekoliko puta dobijao je međunarodne nagrade za izuzetno poštovanje multikulturalnosti, povezivanje pokidanih niti na ovim prostorima. Poštujući tu ideju, ja sam kao glavni o odgovorni urednik časopisa “Videlo” u skoro svakom broju predstavljao jednu nacionalnu zajednicu. Ipak, država nije imala želju da finansijki pomogne i ovaj list koji je bio proglašen za najbolji časopis te vrste u Evropi. Bio je i promovisan u svim evropskim državama, čak i u Rusiji. Pokušavamo, ipak, na svaki način da održimo časopis. Reč je prvenstveno o velikoj ljubavi i entuzijazmu.

 

– Kakav je odnos sa Nacionalnim savetom, koji je osnivač NIU Makedonski informativni izdavački centar?

 

– Nikada nisam osetio otpor niti kritike od strane Nacionalnog saveta makedonske nacionalne manjine u Srbiji. Oni su prepoznali i kvalitet i funkciju našeg rada, tako da pomažu onoliko koliko mogu. Imamo potpunu autonomiju rada. Od kada sam direktor ove kuće, nikada i niko nije postavljao pitanje zašto sam nešto objavio ili nisam. Nema ni razloga za tim jer ja poštujem njihovu slobodu delovanja, ali isto tako i oni znaju da se ne mogu mešati u uređivačku politiku “Makedonske videline” i ostalih publikacija.

 

– Postoje brojni pokušaji da Vaša kuća izađe iz nacionalnih okvira i da se obrati široj publici?

 

– Jedan izuzetan projekat koji je ujedno i moja najveća tuga je omladinska revija “Alka” koja izlazi na srpskom, romskom i makedonskom jeziku, sa tendencijom da preraste u zajednički časopis svih nacionalnih manjina. Problem je ponovo u nedostatku novca jer treba da budu plaćeni ljudi koji svoje tekstove objavljuju ili prevode. Nemoguće je naći toliko entuzijasta koji će sve to raditi besplatno duži vremenski period. Bilo je razgovora da ovaj projekat pomogne Norveška ambasada, koja je nameravala de ga distribuira u celoj Evropi. Da li će se to i realizovati još se ne zna. Ukoliko bi naša država smatrala svrsishodnim, sa minimalnom sumom novca, ovaj časopis bi mogao da se objavljuje i dva puta mesečno, jer volje i ljudskog kapaciteta posedujemo.

 

– Mislite li da mediji na jezicima nacionalnih manjina mogu da posluju po tržišnim uslovima?

 

– Treba najpre da se promeni zakonodavstvo, jer mi koji dobijamo budžetski novac nemamo pravo da prodajemo naše proizvode. U budžetska sredstva čak nisu uračunati ni troškovi distribucije. Uračunati su samo troškovi štampe i minimalni lični dohodak. Van toga sve moramo da usmerimo na projektno finansiranje, gde se opet dešava da nam projekti budu odbijeni iz nerazumljivih razloga. Zakon kaže da imamo pravo na očuvanje jezika i kulture, ali nije dobro ako država ne zapazi naše projekte. Ako nam je zakon to omogućio, onda država treba da vodi računa. Ako ti meni ukineš na primer “Dane Makedonske kulture” onda si mi ukinuo elementarno pravo da ja tu postojim.

 

– Kakva je situacija sa projektnim sufinansiranjem?

 

– Problem je u tome što se i pre razmatranja projekata zna suma koja će određenoj nacionalnoj zajednici biti dodeljena. U tom smislu smo ograničeni i više od toga ne možemo da se razvijemo čak i kada ima uslova za to. Ne vodi se računa o tome kakav je projekat, koliko je on značajan. Oni se kreću u okvirima onoga što je odlučeno, bez dublje analize stvarnih potreba. Imamo više od 100 knjiga, a novac koji dobijamo za njihovo izdavanje su minimalne, nedovoljne čak ni za lekturu i korekturu. Pitam se šta će se desiti ako na čelo ove kuće dođe čovek koji ne poseduje entuzijazam i osećaj za pomenute oblasti?

 

Izvor: Komšijske novosti