NAŠ INTERVJU: SAŠA VERBIČ, PREDSEDNIK NACIONALNOG SAVETA SLOVENAČKE NACIONALNE MANJINE
U javnosti se često govori o malim i velikim zajednicama u našoj državi. Međutim, pojedini eksperti, a i sami predstavnici manjina, napominju da ne postoje male zajednice, već malobrojne. Među takve spada i slovenačka zajednica, čiji su pripadnici naseljeni na većem delu naše države. Shodno tome deluju brojna privredna i kulturna udruženja, koja čine ovu manjinu vidljivijom. Slovenski kulturni dan, poznatiji kao Prešernov dan obeležen je 8. februara, a među ostale praznike Slovenske manjine u Srbiji spadaju i Dan Nacionalnog saveta slovenačke nacionalne manjine u Srbiji (6. jun), Dan reformacije (31. oktobar) i Martinovanje (11. novembar). O kulturnim, ali i pitanjima koja se tiču daljeg delovanja Nacionalnog saveta Slovenaca i podrške matične zemlje razgovarali smo sa Sašom Verbičem, predsednikom Nacionalnog saveta slovenačke nacionalne manjine.
Možete li nam reći nešto više o slovenačkoj zajednici u Srbiji?
Slovenačka zajednica je jedna od malobrojnih zajednica i po zadnjem popisu iz 2001. godine broji 4033 osobe koje su se izjasnile kao pripadnici slovenačke nacionalne manjine. Ovo je drastičan pad u odnosu na period pre 20 godina, na popis iz 1991. kada je bilo oko 8000 ljudi koji su se izjašnjavali kao Slovenci.
U kojim gradovima živi najviše pripadnika vaše zajednice?
Uglavnom žive u Beogradu. Dolazili su nekim slučajnim poslovima u Srbiju. Oni koji su ostali tu su se uglavnom oženili, udali. Tako da uglavnom činimo neku urbanu populaciju. Pored Beograda, tu je i Novi Sad, gde takođe živi veći broj slovenačkog porekla. Zatim Slovenaca ima i drugim industrijskim centrima, kao što su, na primer, Kostolac i Bor. U suštini mi imamo 15 kulturnih društava koji su raspoređeni na severu od Subotice, pa sve dole do Leskovca, i to, kao što sam napomenuo, uglavnom u urbanim sredinama. Jedini deo koji je bio naseljen nekim ruralnim stanovništvom, a što je bilo posle rata bilo je na području Vojvodine u okolini Vršca gde je tada bilo naseljeno oko 4000 seljaka iz Slovenije iz nekih pasivnih krajeva. Međutim ’50-ih godina dobar deo njih se vratio i računali smo da je oko 1000 ljudi ostalo u ovom delu. Taj deo se zove Gudurica.
Koje su specifičnosti slovenačke nacionalne manjine u odnosu na ostale nacionalne manjine u Republici Srbiji?
Mi nismo naseljeni uz granicu svoje matične zemlje. Bili smo konstitutivni narod još od vremena Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, a posle i u zajedničkoj Jugoslaviji, ali su ljudi ovamo uglavnom dolazili po profesiji ili na školovanje. Neki od njih su se vraćali, neki zasnivali porodice, i ovi današnji Slovenci ovde su zapravo potomci, druga, treća ili četvrta generacija onih koji su se doselili. Struktura je takva, mi imamo dosta obrazovanu populaciju.
Da li je prema Vašem mišljenju, saradnja sa ostalim nacionalnim savetima važna za ostvarivanje zajedničkih ciljeva? Da li manje brojni nacionalni saveti na taj način lakše mogu da ostvare svoja Zakonom garantovana prava, ako imaju zajednički nastup prilikom rešavanja problema?
Svakako. U Srbiji među manjinama postoje velike razlike. Mi smo našli neki zajednički jezik sa malobrojnim zajednicama kao što su Česi, Nemci, Jevreji, Grci, i potpisali smo Protokol o međusobnom razumevanju i saradnji i u okviru toga pokušavamo da se izborimo za bolju poziciju u tom odnosu sa državom.
Koja su to pitanja od opšteg značaja za predstavnike nacionalnih saveta oko kojih je moguće postignuti konsenzus sa drugim savetima?
Kao što sam rekao – očuvanje nacionalnog identiteta. Mi smo kao zajednica vrlo dobro integrisani u srpsko društvo, nemamo jezičkih problema. Trudimo se da kod potomaka očuvamo osećaj nacionalne pripadnosti i u tom smislu se trudimo da nađemo taj neki zajednički motiv da opstanemo, da ne bude asimilirana ta zajednica.
Kao primer dobre saradnje na kulturno-umetničkom planu možemo da istaknemo manifestaciju u čast arhitekti Joža Plečnika i koju ste organizovali zajedno sa Nacionalnim savetom češke nacionalne manjine. Kako ste došli na ideju o formiranju zajedničke manifestacije?
Da ne bi ovaj Protokol o saradnji, koji sam pomenuo malopre, ostao samo mrtvo slovo na papiru, ja sam iskoristio jedan momenat. U Sloveniji se obeležava 145 godina od rođenja Jožeta Plečnika. On je ostavio trag i ovde u Srbiji. On je bio kosmopolit, čovek koji je puno toga uradio ne samo u Ljubljani, nego i u Beču, u Pragu, u Pragu je praktično bio Masarikov lični arhitekta. I onda sam došao na ideju da predložim Nacionalnom savetu češke nacionalne manjine da napravimo jedan zajednički projekat obeležavanja te godišnjice da bismo približili ovdašnjoj publici i ovog čoveka i to bi bio zajednički projekat naše dve nacionalne zajednice.
Kako obeležavate slovenačke nacionalne praznike u Srbiji, gde se održava centralna manifestacija, da li imate pomoć države prilikom organizovanja kulturno-umetničkih manifestacija i praznika?
Nacionalne savete finansira Vlada Republike Srbije, ali našu zajednicu, društva koje sam pomenuo ranije, potpomaže Vlada Slovenije. Od tih zajedničkih manifestacija imamo Dan kulture, odnosno Prešernov dan. Slovenija je jedna od retkih zemalja gde je Dan kulture državni praznik. Mi ga i ovde u Srbiji obeležavamo i svaki put je neko drugo društvo domaćin. Centralna proslava ove godine je bila u Kovinu i mi na taj način pomažemo svakom društvu, želimo da se još više uzdigne. Pored toga, društva obeležavaju i druge praznike, kao što je sad skoro bilo Martinovanje, što je praznik mladog vina. Zatim za decu imamo Miklavž, što bi bio Deda Mraz ili Sveti Nikola. To su neki od praznika koje obeležavamo.
Da li možete da nam prenesete vaše utiske sa sajma “Složni mozaik Srbije” na kojem ste se predstavili beogradskoj publici pre nešto više od mesec dana? Kako ste se predstavili, da li ste zadovoljni posećenošću sajma, kakva je bila organizacija, da li mislite da je važno da manjine na ovaj način učestvuju u javnom životu?
Važan je značaj manifestacije kako bi javnost videla da u ovoj zemlji žive i druge zajednice drugih nacionalnosti i da se vidi njihov doprinos u ovoj zajednici u kojoj živimo. Svako je želeo da istakne nešto što ima kao svoje obeležje, bilo da je to vezano za ples, pesme ili neke druge radinosti koje su za njih karakteristične.
U petak, 12. januara 2018., ministar Gorazd Žmavc, zadužen za Slovence u inostranstvu posetio je Nacionalni savet slovenačke nacionalne manjine i Društvo Slovenaca u Beogradu. Šta biste izdvojili kao najbitnije teme o kojima je razgovarano prilikom posete?
Interesovala nas je dalja podrška države Slovenije, u tom smislu je ministar izrazio veliku podršku. Mi smo mu predstavili sve ono što mi radimo ovde i voleo bih da nas i dalje podrži u cilju očuvanja nacionalnog identiteta, praktično opstanka, jer mi bez toga ne bismo mogli.
Prilikom posete bilo je reči i o osnivanju Kulturnog centra slovenačkog jezika i kulture u Srbiji?
Jeste. Takav je politički i ekonomski momenat da se ta ideja sada može realizovati. To bi praktično značilo još bliže povezivanje dve kulture, dvaju naroda. Mi smo jako bliski narodi, a i postoji, bar prema mojim saznanjima, veliko interesovanje za slovenački jezik, ne samo od naših potomaka, nego uopšte od srpskih građana.
Koji su planovi Nacionalnog saveta u narednom periodu s obzirom da se u ovoj godini održavaju izbori za članove Nacionalnih saveta?
Pravo da Vam kažem, nemamo neke specijalne pripreme. Mi se bavimo i dalje svim prethodno navedenim. Pomenuo bih jedan projekat koji se odnosi na savremeno stvaralaštvo. Mi nismo usmereni samo na folklor i kulturnu baštinu, nego pokušavamo da napravimo i nešto savremeno. Pošto imamo jak kadar pre tri godine je Nacionalni savet pokrenuo jedan projekat koji se zove Slovenika. To je časopis za kulturu, nauku i obrazovanje. Prethodne godine smo prvo imali promociju u Srbiji kada je izašao prvi broj koji je bio štampan. Prvi broj smo uradili na mišiće i uradili smo ga u elektronskoj verziji. I na osnovu referenci tog rada uspeli smo da dobijemo sredstva i da odštampamo i broj 1 i broj 2. Napravili smo i lepu promociju u ustanovi kulture Parobrod čije prostorije nam je ljubazno ponudila opština Stari Grad na čijoj teritoriji je i sedište našeg Nacionalnog saveta. Zatim smo 28. novembra 2017. godine imali i prezentaciju ovog časopisa u Akademiji nauka u Sloveniji, u Ljubljani. Časopis izlazi jednom godišnje, tematski je. Poslednji broj koji je izašao posvećen je upravo migracijama i naišao je na veliki i dobar odziv u Sloveniji. Imamo međunarodnu redakciju časopisa, bilingvalan je. Ako je neki prilog na srpskom jeziku postoje apstrakti na slovenačkom i na engleskom i obrnuto. Smatram da smo napravili dosta velike pomake u tom smislu.
Intervju možete pogledati i u okviru naše emisije Hronika nacionalnih manjina.
