Uvod: Koliko politike je potrebno u ovoj oblasti?

 

Cilj državne zajednice jeste težnja najvišem dobru. One koji ne učestvuju u jačanju političke zajednice i političkom  životu, stari Grci nazivahu – idiotima. Zato ovde upućujem na minimalnu definiciju politike, kao usklađivanja društvenih interesa. Ljudima je mesto u politici, oni na politički način i političkim sredstvima rešavaju svoje probleme. Još je to očiglednije za organizovane ljudske jedinke, okupljene u određene društvene grupe, u našem slučaju u nacionalne zajednice. Sledi da je ono što je poželjno jeste imati zdrave, normalne i uravnotežene javne politike, u svim delatnostima ljudskog društva, koja bi bila usklađivane između vlade i organizacija civilnog društva, partija i pripadnika nacionalnih zajednica. 

 

I Kako se štite prava pripadnika nacionalnih zajednica – osnovne postavke?

 

Sa raznih strana se nameće stav da je država sav „prljav veš“ politike u ovoj oblasti „apsolvirala“ formiranjem nacionalnih saveta. Zato će moj doprinos temi biti (nadam se) smisleni atak na koncept istih. Politikolog mlađe generacije, Radivoje Jovović kaže: „nacionalni saveti i njihovo delovanje sa ciljem afirmacije i očuvanja partikularnih nacionalnih identiteta od ključnog su značaja za unapređenje suživota i multikulturalizma u Republici Srbiji. Svrha nacionalnih saveta višestruka je, s jedne strane saveti imaju funkciju očuvanja nacionalnih identitetskih posebnosti, dok s druge imaju za cilj podsticanje komunikacije i učenja među različitim nacionalnim zajednicama.“(Jovović, 2013)

 

Formalno-pravna zaštita nacionalnih zajednica može proći međunarodni monitoring, gde se onda javlja i nesporazum – još iz vremena Miloševićevog režima papagajiše se o „najvišim standardima u oblasti zaštite prava nacionalnih manjina“, ignorišući činjenicu da se ono što piše u Ustavu i setu pratećih zakona sadrži i u pozitivnom pravu većine modernih demokratskih država, posebno u EU.

 

Ustavom, najvišim političkim i pravnim aktom, u najširem smislu uređuje se položaj, štiti identitet i integritet, garantuju se ljudska i manjinska prava, pitanja jednakosti građana, sloboda izražavanja nacionalnog identiteta, zabrana diskriminacije, izazivanja rasne, verske i nacionalne mržnje, obezbeđuje pravo na različitost i očuvanje posebnosti, posebna kolektivna prava nacionalnih zajednica – informisanje, kultura, obrazovanje i službena upotreba jezika. Istim aktom obezbeđuje se pravo na samoupravu, razvijanje duha tolerancije, mere afirmativne akcije, stečena prava, ravnopravnost u vođenju javnih poslova, propisuju se nadležnosti autonomnih pokrajina, vezano sa pravima nacionalnih zajednica; zabrana nasilne asimilacije, pravo na udruživanje, saradnja sa sunarodnicima iz drugih država, kao i neposredna primena zajemčenih prava. Ustavom je predviđeno da se određenim aktivnostima podstiču razumevanje, uvažavanje i poštovanje razlika, kako bi se u Srbiji podsticao duh tolerancije i međuetničkog dijaloga, kao i izgradnja multikulturalnog društva.

 

Skrećem pažnju na veoma bitan momenat – po Ustavu iz 1990. godine, Srbija je definisana kao ”demokratska država svih građana koji u njoj žive”. Ustav iz 2006. godine, napušta koncept građanske države – Srbija je ”država srpskog naroda i svih građana koji u njoj žive”! U daljem tekstu insistira se na službenoj upotrebi srpskog jezika i ćiriličnog pisma, dok su državni simboli, zastav, himna i grb, vezani isključivo za srpsku nacionalnu tradiciju. Ustav koristi termin nacionlna manjina, iako u delu Srbije gde živi najveći broj pripadnika nacionalnih zajednica, u Vojvodini, taj termin ima izrazito negativan karakter.

 

Navodeći sve ovo i dalje nisam bliži odgovoru. Držeći se slova ustava, zakona i drugih akata nisam došao do suštine – u kojoj su sferi situirani nacionalni saveti? „Dоnоšеnjеm Zаkоnа о nаciоnаlnim sаvеtimа nаciоnаlnih mаnjinа 2009. gоdinе urеđеnа su stаtusnа pitаnjа, nаdlеžnоsti nаciоnаlnih sаvеtа, оdnоs sа rеpubličkim оrgаnimа, оrgаnimа аutоnоmnе pоkrајinе i јеdinicama lоkаlnе sаmоuprаvе, mеđunаrоdnа i rеgiоnаlnа sаrаdnjа, izbоr nаciоnаlnih sаvеtа, finаnsirаnjе dеlаtnоsti nаciоnаlnih sаvеtа i nаdzоr nаd primеnоm zаkоnа. Оd usvајаnjа Zаkоnа 2009. gоdinе Zаkоn је prеtrpео nekе izmеnе. Kао štо је vеć pоmеnutо, оdlukоm Ustаvnоg sudа Rеpublikе Srbiје оd 16. јаnuаrа 2014. gоdinе utvrđеnо је dа pојеdinе оdrеdbе zаkоnа kоје su sе оdnоsilе nа nаdlеžnоsti nаciоnаlnih sаvеtа, u cеlоsti ili u dеlu, nisu u sаglаsnоsti sа Ustаvоm. Оdlukоm Ustаvnоg sudа оvlаšćеnjа nаciоnаlnih sаvеtа su u znаčајnој mеri sužеnа. Pоslеdicа dоnоšеnjа оdlukе USS је pоtrеbа dа sе Zаkоn izmеni, оdnоsnо dоpuni u dеlu u kоjem sе urеđuјu оvlаšćеnjа nаciоnаlnih sаvеtа“.(E. Vukašinović, N. Janić, 2014: 15)

 

Osnovni problem sa nacionalnim savetima, krije u sebi nekoliko nepoznanica za rešavanje. Prvi, nacionalni saveti nisu obavezni organi, tako da nisu „situirani“ u polju političke vlasti, odnosno, u strukturama političkih zajednica u Srbiji (država, pokrajina, gradovi, opštine). Drugo, njihova ustavna i zakonska pozicija koncipirana je da zavisi od volje trenutnih političkih aktera u vlasti. Treće, problematičan način formiranja Ustavnog suda Srbije, rezultira poslednjih godina svojevrsnom konzervativnom revolucijom, koju u ustavno-pravnom i političkom sistemu Republike Srbije, svojim odlukama stvara pomenuti sud. To je vidljivo prilikom tumačenja pretpostavke nadležnosti, koja se po pravilu veoma restriktivno rezerviše za centralne državne organe, što ukazuje na manjak pravne sigurnosti, i potcrtava bazično nepoverenje u prenošenje određenih nadležnosti na niže, samoupravne organe, bilo teritorijalnih zajednica, još više, kao u našem slučaju, na organe samouprava nacionalnih zajednica.

 

Mogu reći da su nacionalni saveti namerno ovako koncipirani, „odsečeni“ od smislenog delovanja, kako ne bi smetali, bar dok se ne reše pitanja više važnosti u Republici Srbiji (Kosovo?), ili dok broj pripadnika nacionalnih zajednica ne padne ispod određenog broja (10%?), tako da ne mogu predstavljati „remetilački faktor“ u državi, pa tako ne bi bilo potrebe da se insistira na Srbiji kao multietničkoj, multikonfesionalnoj i multikulturalnoj zajednici? 

 

II Šta (ni) su saveti uradili ?

 

Nedefinisan položaj nacionalnih saveta pruža pregršt argumenata za manipulaciju njima, ali i za manipulaciju putem njih. Vreme je potvrdilo zamerke ovako situiranim savetima:

 

– Nepostojanje volje političkih aktera, na republičkom i na nivou pokrajine, da se pitanje političke reprezentacije nacionalnih zajednica reši na produktivan način, te dugoročno;

 

– (Ne)Legitimnost nacionalnih saveta za vođenje produktivne politike, po meri pripadnika zajednice, ne samo za interes oligarhijske grupe unutar zajednice;

 

– Nametanje političkog arbitriranja u nacionalnim savetima; povećana mogućnost izborne manipulacije; vešto krojenje izbornih rezultata od strane određenih političkih grupacija, pokušaj ‘cementiranja’ vladavine postojeće oligarhijske grupacije mimo izbornih rezultata, itd;

 

– Nepostojanje šire političke, kulturološke, ekonomske, civilizacijske, pluralističke, platforme Srbije kao Evropske, multikulturalne, državne i političke zajednice, ponuđene od strane bitnijih političkih grupa, te nosilaca političkih mandata u Srbiji (parlament, vlada, predsednik), koja bi stvorila pretpostavke za modernizacijski kod Srbije, te u sebi sublimisala i učešće nacionalnih zajednica u izgradnji identiteta Srbije, posebno multikulturalnog identiteta Vojvodine;

 

– Beznadežno zastareli koncepti političkih elita u Srbiji i Vojvodini, koji se više baziraju na obezbeđivanju resursa za dugu vladavinu i obezbeđenje interesa partijskog članstva, vešto prikrivenih iza tzv. ‘državotvornih tema‘, takođe onemogućava uspostavljanje adekvatne politike u ovoj oblasti;

 

– Nemoć srpske/vojvođanske političke scene da sebe legitimiše na osnovama da je puna autonomija ličnosti preduslov za izgradnju moderne političke zajednice, osnovni je problem koji stoji na putu, kako uključenja u političke procese nacionalnih zajednica, tako i u izgradnji multikulturnog identiteta Vojvodine, ali i moderne, šire političke zajednice, republike Srbije.

 

U Srbiji se demokratska procedura definitivno izgubila, a i efikasnost je više nego upitna. Konsekventno, sve mane političkog sistema Republike Srbije su se prelile i u entitete koji se naslanjaju ili proizilaze iz takvog ozračja. Nacionalni saveti su tu jedan od najboljih primera.

 

Tek brojnije nacionalne zajednice mogu značajnije „dobaciti“ do centra političkog odlučivanja u R Srbiji, Narodne Skupštine i Vlade Srbije. To posebno stoji u slučaju mađarske nacionalne zajednice i partije, Saveza vojvođanskih Mađara. Kako sama može ući u skupštine svih zajednica, tako je njena pozicija jača od ostalih partija nacionalnih zajednica, pa je i njen uticaj na rešavanje određenih problema vezanih za nacionalni savet mađarske nacionalne zajednice mnogo veći. Bez uticaja SVM na nivou države, ovi problemi sigurno ne bi bili rešavani. Još je veći uticaj SVM na rad pokrajinskih organa, imajući u vidu da je od oktobarskih promena 2000. godine, ova partija učestvovala u svakoj vojvođanskoj vladajućoj garnituri. Međutim, stiče se utisak da baš u toj ravni treba tražiti rešenje čitavog niza pitanja – problemi vezani za položaj, organizovanje, izbor i nadležnosti nacionalnih saveta moraju biti institucionalno rešeni, sa asimitrečnim rešenjima za nacionalne zajednice, imajući u vidu stvarne potrebe određenih zajednica, bez arbitriranja političkih aktera, sa mnogo više mogućnosti za rad u nacionalnim savetima i svim onim akterima, koje smo pominjali, uz limitirani pristup političkim partijama. Tada bi nacionalni saveti imali mnogo značajniju ulogu u očuvanju prava pripadnika nacionalnih zajednica.

 

III Da li treba ukinuti nacionalne savete?

 

Iako ovo deluje radikalno, to je u stvari pitanje koje stalno prati postojanje nacionalnih saveta. Razloga za ukidanje ima više nego onih za opstanak, samo moramo utvrditi da li su oni jači od onih koji bi bili izneseni za opstanak. Drugo pitanje sledi, pošto su oni stvorili neku realnost, čime bi bili zamenjeni? Idem redom, da li smo zadovoljni stanjem demokratskih odnosa u Republici Srbiji? Ako je odgovor ne, što je verovatno, čime bi zamenili demokratiju u Srbiji? Isti je slučaj sa nacionalnim savetima. Saveti koji dobro rade, rade tako jer su dobro politički zaštićeni. Oni koji imaju problema, a oni su dvojake prirode – slaba politička zaštita i podrška, i saveti su malobrojne zajednice. Oni koji dobro rade, to su saveti brojnijih zajednica. Znači, ako savete gledamo kao političke entitete, njihov će uticaj zavisiti od realne političke snage matične nacionalne zajednice. Ako to ukrstimo i sa teritorijalnim principom, dolazimo do poraznog stanja gde su „ozbiljni igrači“ u ovoj oblasti samo saveti mađarske i bošnjačke nacionalne zajednice! Kako u Republici Srbiji deluje 21 savet nacionalnih zajednica, teško je oteti se utisku da mi u stvari diskutujemo o napred pomenuta dva saveta, imajući u vidu sve dobre i loše strane ovako zamišljenog organizovanja nacionalnih zajednica. Naravno da se sve što kažemo odnosi i na „manje“ savete, ali u manjoj meri. Da li je namera ovako zamišljene zaštite prava nacionalnih zajednica bila stvaranje „većih“ i „manjih“ zajednica, odnosno, ravnopravnih i malo ravnopravnijih (Orwell), ne mogu decidirano tvrditi, ali ni odbaciti. Međutim, saveti su sada tu, treba im naći mesto i obezbediti uslove za rad. To kažem jer kao da je država zaboravila neke od svojih obaveza u vezi sa njima. To stvara „sivu zonu“, gde su saveti prinuđeni da se snalaze. Snalaženje uglavnom znači oslanjanje na matičnu državu. Formula po kojoj iza brojne nacionalne zajednice stoji bogata matična država, ili nacionalnom savetu sklona neka druga država, koja materijalno pomaže rad nacionalnog saveta, jedina je trenutno dobitna kombinacija. Manje brojne nacionalne zajednice, udaljene od zemlje matice, sa relativno slabim kontaktima, prinuđene su da sredstva za rad namiču unutar Srbije, gde je znatna materijalna oskudica i gde ima malo sluha za ovakve potrebe. Dodam li tome i činjenicu da je manjim nacionalnim savetima veoma teško formirati i stručnu ekipu za vođenje saveta, koja bi još trebala da se „projektno“ ponaša, zaključak je dosta pesimističan. Nacionalni saveti deluju samo u slučajevima brojne zajednice, oslonjeni na zemlju maticu, sa snažnom političkom partijom na nacionalnom nivou. Ostali spadaju u kategoriju – ostali. Da li je to razlog da se ukinu? Ne, to je razlog da se obnovi široka javna debata o njima, da se ustavno zaštite, da im se pronađe adekvatno mesto u sistemu vlasti, da se ograniči, ne da se isključi, uticaj političkih partija i da se reši finansiranje saveta.

 

IV Umesto zaključka

 

Nacionalni saveti koji su u svojevrsnom „ni na nebu ni na zemlji“ statusu, mogu i trebaju da ostvaruju dve osnovne funkcije: prvo, da budu krovne organizacije nacionalne zajednice u domenu očuvanja njihovog identiteta, i, drugo, da aktivno rade na integrisanju nacionalne zajednice u politički, javni i kulturni život zemlje u celini. To mogu da rade samo ako pravila igre budu jasna, unapred donesena, ako država bude garant ovih aktivnosti. Znači da se vodi izbalansirana politika u ovoj oblasti, poštujući različitosti, bazirana na jačanju samouprave raznih tipova u Republici Srbiji. Zrelost u prihvatanju ovako koncipiranog razvoja društvenih odnosa biće zaloga prosperiteta šire političke zajednice, Republike Srbije, i njenih građana, kako većinske, tako i drugih nacionalnih zajednica.

 

Tekst je nastao u okviru projekta“Zagovaranje izgradnje zakonodavnog okvira integrativne politike“.