NAŠ INTERVJU: RADKO VLAJKOV, AMBASADOR BUGARSKE REPUBLIKE
Prvog januara 2018. godine, deceniju nakon pristupanja Evropskoj uniji, Bugarska je prvi put preuzela rotirajuće predsedavanje Savetom Evropske unije, u trenutku kada se Unija suočava možda sa najvećim izazovima u svojoj novijoj istoriji. Slogan bugarskog predsedavanja „Ujedinjeni smo jači“ precizno oslikava strateški cilj Bugarske na mestu predsedavajućeg Evropske unije u narednih 6 meseci. O ovim ciljevima, kao i drugim izazovima koji su pred ovom zemljom razgovarali smo sa Radkom Vlajkovim, ambasadorom Bugarske.
– Da li biste mogli reći nešto više o četiri prioriteta bugarskog predsedavanja koji su predstavljeni 16. јanuara?
– Rado bih odgovorio na ovo pitanje jer preuzimanje predsedavanja Savetom Evropske unije od strane Bugarske nama predstavlja izuzetan izazov. Istovremeno to je i velika čast. Vi znate da smo postali član Evropske unije pre deset godina, da još uvek „štelujemo“ naše članstvo u Uniji, a već smo preuzeli tako veliku odgovornost. Tim više, jer je Bugarska preuzela predsedavanje Evropskom unijom šest meseci ranije zbog izlaska Velike Britanije, zbog Bregzita. Sada, tokom ovih šest meseci, bio je red na Veliku Britaniju, ali nakon odluke britanskih građana o izlasku iz Unije, mi smo preuzeli to predsedavanje. I, naravno, sa zadovoljstvom mogu da kažem da se mi već dugi niz godina pripremamo, upravo zato što shvatamo koliko je važno da mala Bugarska pokaže da u Evropskoj uniji nema malih i velikih. Da je osnovni princip da smo svi jednaki i da imamo jednako pravo glasa. I da svi možemo da doprinesemo da u ovom teškom trenutku Unija sprovede neophodne reforme. Dozvolite mi da sada pređem na Vaše pitanje. Pre svega, mi razmišljamo o tome šta je evropskim građanima, građanima Evropske unije, potrebno. Potrebno im je više bezbednosti, stabilnosti i više solidarnosti, kako bismo živeli u jakoj, digitalnoj i ujedinjenoj Evropi. I ako želimo da ta tri stuba na koje se oslanjamo – bezbednost, stabilnost i solidarnost, izgradimo u praksi tokom ovih šest meseci, kao instrumente za ostvarivanje tog cilja mi vidimo konsenzus, konkurentnost i nešto što je veoma važno za nove države članice kao što je Bugarska i za buduće članice kao što je Srbija – koheziju. Kohezija i koheziona politika su jedno od najvažnijih pitanja.
Vi ste već spomenuli da imamo 4 prioriteta, ja ću se ukratko osvrnuti na svaki od njih.
Prvi prioritet je budućnost Evrope i mladih ljudi, pre svega sa aspekta ekonomskog rasta i socijalne bliskosti. Posebno bih želeo da naglasim da će tokom ovog šestomesečnog perioda bugarskog predsedavanja jedan od najvažnijih poslova biti izrada Dugoročnog finansijskog okvira za period posle 2020. godine, odnosno usvajanje budžeta Evropske unije. Znate da uvek kada se priprema budžet, postoje različiti interesi, postoje različiti zahtevi. Naša želja je da zaista budemo nepristrasni arbitar, da budemo zemlja koja ujedinjuje. U svom pitanju ste spomenuli nešto što nas čini srećnim, a to je da će tokom ovih šest meseci moto Evropske unije biti „U jedinstvu je naša snaga“. To je moto naše zemlje. To je napisano na zgradi Narodnog sobranja. To je i osnovni princip na kome je stvorena Evropska unija Rimskim ugovorom iz 1957. godine.
Drugi problem, koji je takođe izuzetno važan za sve građane Evropske unije, odnosi se na bezbednost i stabilnost u jakoj i ujedinjeni Evropi. Bukvalno u jednoj rečenici, jedno od osnovnih pitanja na čijem rešavanju će se raditi tokom ovih šest meseci, jeste borba protiv terorizma. I sami znate kakav je to bič za sve zemlje EU, kao i za zemlje poput Srbije, koja još uvek nije član. Svi smo zabrinuti zbog te pojave širom sveta. Naravno, u tome posebno mesto imaju napori na savladavanju migrantske krize, rešavanju problema azila, promeni dablinske regulative o migrantskoj krizi. To je problem sa kojim se suočava i Srbija koja, iako još nije punopravni član EU, ima vrlo dobru saradnju sa EU u rešavanju ovog problema.
Treći prioritet se odnosi na digitalnu ekonomiju i veštine budućnosti – to je nešto o čemu smo dugo razmišljali kako da ga formulišemo i da sa našim partnerima iz EU dođemo do konsenzusa o tom prioritetu. On je, pre svega, povezan sa modernizacijom Evrope, da u sve propise ugradimo odgovore na nove izazove sa kojima nas suočava savremenost. Pre svega ovde želim da Vam skrenem pažnju na jedinstveno digitalno tržište. Moramo da vodimo računa o tome kako nove tehnologije utiču na naše društvo i kako ga modernizuju.
I na kraju, ali ne i najmanje važno, namerno sam ga ostavio za kraj odgovora, to je, po proceni Bugarske, jedan od najvažnijih prioriteta, a odnosi se na evropsku perspektivu i, naglašavam, na povezanost Zapadnog Balkana. Mogu reći da mi ne možemo da zamislimo da projekat Evropske unije bude završen, ukoliko u njemu ne učestvuju zemlje Zapadnog Balkana i, naravno, ovde sa velikim zadovoljstvom na prvo mesto stavljam Srbiju. Srećni smo što smo uspeli da ubedimo naše partnere u EU o ovom prioritetu. On će neprekidno biti u fokusu tokom našeg predsedavanja.
– Jedan od prioriteta bugarskog predsedavanja je evropska perspektiva i povezivanje Zapadnog Balkana. S obzirom na to da je Bugarska sused i jedan od najbližih saveznika Srbije i ostalih zemalja Zapadnog Balkana u njihovim naporima da ostvare punopravno članstvo u Evropskoj uniji, koji su konkretni koraci koje ćete preduzeti u okviru ovog prioriteta?
– Vi ste potpuno ispravno istakli u svom pitanju da Bugarska zaista nije samo neposredni sused i blizak prijatelj, već i jedan od najaktivnijih zagovornika članstva Srbije u EU. Uveravam vas da su u poslednjih 6-7-8 meseci, prilikom utvrđivanja prioriteta, glavni napori bugarske vlade i bugarskog premijera bili usmereni upravo na ubeđivanje naših partnera u EU u neophodnost povratka temi proširenja EU zemljama Zapadnog Balkana. Zaista smo srećni što smo uspeli da ubedimo naše partnere u to i sada smatramo da vodimo balkansko predsedavanje. Predsedavanje koje će ući u istoriju kao „balkansko” predsedavanje. Pitali ste me o konkretnim koracima koji će se dogoditi tokom ovih meseci. Mogu vam reći da će gotovo svakog meseca biti događaja koji su u direktnoj vezi sa pitanjem proširenja EU zemljama Zapadnog Balkana. Najpre, u februaru očekujemo Strategiju za Srbiju i Crnu Goru kao vodeće kandidate za članstvo u EU sa Zapadnog Balkana – to je upravo formulacija koju je upotrebio predsednik Evropske komisije Žan-Klod Junker. Zatim, u aprilu se očekuju redovni izveštaji o napretku zemalja regiona, posebno Srbije. A onda, u maju dolazimo do jedne od kulminacija našeg predsedavanja koja se odnosi na prioritet Zapadnog Balkana. 17. maja u Sofiji biće održan samit lidera zemalja EU i lidera zemalja Zapadnog Balkana.
I, naravno, sa zadovoljstvom mogu da kažem da se mi već dugi niz godina pripremamo, upravo zato što shvatamo koliko je važno da mala Bugarska pokaže da u Evropskoj uniji nema malih i velikih. Da je osnovni princip da smo svi jednaki i da imamo jednako pravo glasa.
Ne znam da li ta činjenica nešto govori vašim gledaocima, ali ja kao profesionalni diplomata i političar veoma dobro shvatam njen veliki značaj. Godine 2003. održan je poslednji sastanak na kome su zemlje regiona, i to ne sve balkanske zemlje, učestvovale na sličnom sastanku u Solunu tokom grčkog predsedavanja. Sada vam je jasno da je 15 godina ovo pitanje bilo stavljeno u drugi plan. Između ostalog, kao rezultat sastanka iz 2003. godine, zemlje poput Bugarske i Rumunije dobile su priliku da se pridruže Evropskoj uniji. Dakle, predstojeći sastanak je zaista ispunjen mnogim očekivanjima. Ali ovde želim vrlo jasno reći: glavna očekivanja, glavni napori imaju za cilj stvaranje najpovoljnije političke klime za razmatranje napretka svake zemlje. Ali treba naglasiti i to da od svake zemlje zavisi na koji način i koliko brzo će ući u Uniju. Ili drugačije rečeno: vrata su širom otvorena! Od svake zemlje, u ovom slučaju posebno od Srbije, zavisi kada će kroz njih proći. Ali ja bih ipak pomenuo još nešto. Ako je na početku mandata ove Evropske Komisije 2013. godine Žan-Klod Junker jasno poručio da neće biti proširenja u ovom mandatu, to je bilo obeshrabrujuće. A ja sam kao ambasador ovde više puta prisustvovao sastancima ili čuo drugačije izjave sadašnjeg predsednika, a pre toga premijera Aleksandra Vučića o potrebi da postoji jasna perspektiva, jer to motiviše reformske snage. I sami znate da je u oktobru 2017. godine Žan-Klod Junker dao jednu, rekao bih, znamenitu za region izjavu, u kojoj su stvari došle na svoje mesto. Srećan sam što je do ovog takođe došlo i kao rezultat napora Bugarske. Dopustite mi na kraju još jednu rečenicu tim povodom. Ovih dana sam sa ministarkom Jadrankom Joksimović potpisao jedan dokument, a u izjavi koju je dala nakon potpisivanja, ona je iznela jednu činjenicu, kojom sam lično veoma zadovoljan. Naime – da je podrška građana Srbije članstvu u EU sada preko 50 procenata, u ovom trenutku 52%, iako je tokom poslednjih nekoliko godina bilo kolebanja upravo zbog nedostatka jasne perspektive, ako hoćete, zbog nedostatka motivacije ljudi, društva, da podrže reforme. Sada je ponovo iznad 50, tačnije 52%. Ovu činjenicu mi sagledavamo kao rezultat povratka teme proširenja u dnevni red EU, što nas čini zadovoljnim i srećnim.
– Pored Bugara, Bugarska je domovina i mnogih etničkih grupa, kao što su Turci, Romi, Jermeni i ostali. Koje su specifičnosti pravnog okvira, gde pripadnici etničkih grupa mogu da ostvare svoja prava?
– Bugarska, kao i Srbija, posvećuje posebnu pažnju poštovanju ljudskih prava. U našem slučaju, nakon početka promena 1989. godine, ovom problemu smo posvetili izuzetnu pažnju. U periodu totalitarne države ta prava su bila potcenjena, ako hoćete, i gušena. Ali smo došli do trenutka kada je naše zakonodavstvo u toj oblasti izuzetno moderno. Pre svega bih želeo da naglasim da su naše zakonodavstvo, naš Ustav u skladu sa svim najvažnijim dokumentima u oblasti ljudskih prava i prava etničkih grupa i nacionalnih manjina koje postoje u međunarodnom pravu, u evropskom pravu. Naš Ustav je u potpunosti usklađen sa tim dokumentima. U našem domaćem zakonodavstvu imamo veliki broj normativnih akata koji garantuju ta prava i onemogućavaju diskriminaciju po osnovu pola, nacionalnosti, socijalnog položaja, religije i tako dalje. A to su, mislim, veoma važne stvari. U vašem pitanju mogu osetiti potrebu da odgovorim na nekoliko ključnih tačaka u kojima nacionalne, etničke grupe mogu ostvariti svoja prava. Pre svega da izražavaju svoj identitet, najpre kroz upotrebu jezika i obrazovanje na maternjem jeziku. U vezi s tim, u Bugarskoj postoje sve pravne norme, ali je pitanje kako se implementiraju. Jedno od najozbiljnijih pitanja sa kojima se suočava naše društvo, ovde izdvajam poseban primer, odnosi se na Rome. Uveravam vas da je u poslednjih 15-20 godina, Bugarska uložila veoma velike napore kako bi Romi mogli da se integrišu u društvo. Nažalost, rezultati nisu onakvi, kakvi treba da se očekuju od takvih energičnih napora. Ali, u svakom slučaju, učinjen je značajan napredak. Posebno u oblasti obrazovanja, naporima kojima se teži da obrazovanje dece počne od predškolskog uzrasta, mislim na decu Roma, i da se to pitanje poveže sa socijalnom pomoći koju primaju, kako bi roditelji shvatili svoju odgovornost. Ponekad imamo, nažalost, paradoksalne situacije u kojima sami roditelji treba da budu učenici jer, kao što znate, kod Roma vrlo često majke imaju 12, 13, 14 godina, a očevi 13, 14, 15 godina. To je uzrast u kome i sami oni moraju da se školuju. Dakle, deca se rode, rastu i dođu u situaciju da postanu roditelji dok su još u đačkom uzrastu. Ovo je vrlo ozbiljan problem sa kojim se suočavamo i za koji tražimo svakojaka rešenja. Ja ne želim da izdvajam samo Rome kao posebnu grupu. Mogu vam reći da svaka od etničkih grupa u Bugarskoj, a pogotovo one veće, kao što su turska, jermenska, jevrejska i druge etničke zajednice, svaka od njih ima garantovano pravo da se obrazuje na svom jeziku, da nema diskriminacije u pogledu porekla, obrazovanja i upotrebe jezika vezane za njihovo poreklo. Čak sam i pripremio statistiku o tome koliko dece iz različitih etničkih grupa odlučuje da se školuje na svom maternjem jeziku. Cifre su veoma indikativne. Ja neću iznositi velike cifre, izneću male cifre kao što su, na primer, da je 2008-2009. godine 1 bugarski građanin, odnosno njegovi roditelji, jer on je dete, zatražio da se školuje na engleskom jeziku i mi smo mu omogućili da se školuje na maternjem jeziku, jer su to ljudi, na primer, iz mešovitog braka, otac Englez, majka Bugarka, ili obrnuto, ili su oboje došli da žive ovde. Na isti način, imamo obrazovanje na arapskom jeziku, na jermenskom, grčkom, hebrejskom, a 2008-2009. godine smo imali zanimljivu situaciju, kada je jedno dete želelo da se samo te godine školuje na nemačkom jeziku, a sledeće godine nije nastavilo. Da sada ne pominjem turski i jermenski jezik. Tim želim da pokažem koliku pažnju posvećujemo ovom pitanju. Shvatamo ga kao jedno od najozbiljnijih pitanja koja se tiču zaštite prava etničkih grupa i generalno ljudi koji su u nekakvom manjinskom položaju. Ogromni napori se ulažu naročito u oblasti obrazovanja, u zdravstvu takođe, kako bi se ljudima u veoma udaljenim područjima, u nepristupačnim delovima zemlje, stvorili svi uslovi da žive normalno kao i svi drugi bugarski građani.
– Prema popisu iz 2011. godine, u Republici Srbiji živi 18.543 pripadnika bugarske nacionalne manjine koji ostvaruju svoja prava na samoupravu u oblasti obrazovanja, kulture i službene upotrebe jezika i pisma preko Nacionalnog saveta bugarske nacionalne manjine. Koliko blisko sarađujete sa bugarskim nacionalnim savetom i šta vidite kao najveće izazove u oblasti, u kojima je moguće napraviti najveći napredak?
– Malo ću više pričati o ovom pitanju, koje mi se čini veoma važnim. Pre svega, bugarskoj nacionalnoj manjini su dugi niz godina gažena prava, kao rezultat jedne asimilacione politike. Za nju odgovornost snose totalitarna država, ne samo u okviru bivše Jugoslavije, već i bugarska totalitarna država koja je decenijama zatvarala oči pred ovim pojavama. Ljudi su se zaista plašili da se izjašnjavaju kao Bugari. Bojali su se gubitka posla, to je takođe bilo činjenica. Tako da se iz ovog ili onog razloga njihov broj smanjio, drastično smanjio. Ja sam gledao statistiku, zvaničnu statistiku za period od 1953. do 1981. godine, u kome je brojno stanje manjine smanjeno za više od 40 procenata, to je rezultat kratkovide politike. Slava Bogu, kako mi kažemo u Bugarskoj, kao što vi u Srbiji kažete hvala Bogu – danas su neka druga vremena. Slava Bogu, danas su i Srbija i Bugarska drugačije države. Sada smo moderne zemlje koje shvataju da se prava svakog pojedinca, bez obzira na njegovo poreklo, bez obzira na njegovu veru, bez obzira na specifičnosti koje on može imati, moraju poštovati. I u tom pogledu, mislim da je srpska država u poslednjih nekoliko godina učinila mnogo i to počinje da se postepeno oseća. Nažalost, željeni rezultati ne mogu odjednom doći. Ja sam ovde ambasador već godinu i po dana i neprekidno apelujem na naše sunarodnike bugarskog porekla, stalno im govorim: „Ne bojte se! Ne stidite se!“, Srbija je drugačija, Srbija vam daje priliku da ponosno kažete: „Ja sam Bugarin!“ I niko neće trpeti nikakve posledice, jer to je stvarno tako. Kao najteže probleme, izdvojio bih pre svega ekonomsku zaostalost opština u kojima je dominantna populacija bugarskog porekla. Pre svega, izdvojio bih Bosilegrad. Bosilegrad je veoma tužan grad. Grad sa neverovatno dobrim ljudima, ali sa ljudima koji su mnogo propatili. To su ljudi koji su decenijama bili gaženi, a sada, umesto da koriste sva prava koja im država daje, oni se i dalje suočavaju sa neverovatnim poteškoćama. To je područje u kome ne samo što strane investicije nisu dobrodošle, već ih i proteruju. Područje, grad u kome neko odlučuje o svemu, on određuje da li će neko biti pregledan, da li će obrazovanje nastaviti u Bugarskoj ili ne. Grad sa, možda, feudalnom vladavinom. Ti ljudi to ne zaslužuju, i mislim da tamo ljudi već shvataju da je krajnje vreme da stvari uzmu u svoje ruke.
Ponovo naglašavam da srpska država daje veoma široka prava u oblasti obrazovanja i upotrebe maternjeg jezika, u medijima nacionalnih manjina. Na zakonskom nivou, srpska država je, rekao bih, besprekorna, ali u realizaciji na nižim nivoima stvari poprimaju drugačiju dimenziju. Ili, kao što mi u Bugarskoj imamo izreku, još uvek nisam siguran da li za nju postoji adekvatan prevod na srpskom jeziku: „Car daje, pandur ne daje!“ Siguran sam da postoji analog u srpskom jeziku, uostalom vi shvatate šta sam njom hteo da kažem. Na najvišem nivou, stvari su zaista onakve kakve treba da budu – na jedan moderan, evropski način. Ali, već na nivou implementacije, umesto praktično, kada te stvari treba da postanu svakodnevna rutina, ljudi se suočavaju sa velikim problemima.
Pitali ste me za Nacionalni savet. Po mom mišljenju, nacionalni saveti u Republici Srbiji predstavljaju izuzetno važno dostignuće demokratije i poštovanja prava nacionalnih manjina. Nacionalni saveti su legitimni organi koji predstavljaju živu vezu između manjina i srpske države. Nacionalni savet treba da u potpunosti koristi prava koja država daje. Međutim, ako je nacionalni savet pasivan, još i ako poseduje nizak nivo kompetenosti, takav nacionalni savet ne može biti od koristi ljudima koje predstavlja. Znam da će u Republici Srbiji, u jesen 2018. godine biti održani izbori za nacionalne savete nacionalnih manjina. Najiskrenije želim svim nacionalnim manjinama, pre svega bugarskoj manjini, da izaberu prave ljude koji će štititi njihova prava. Koji će ih štititi zajedno, sinhronizovano sa srpskom državom. I iskoristiti klimu koja postoji, iskoristiti ovu, podvlačim, odličnu političku volju srpske države. Naglašavam, odličnu! Kako se ne bi prekinula nit između države i ljudi koji predstavljaju manjinu.
Prvi i drugi deo intervjua možete pogledati i u okviru naše emisije Hronika nacionalnih manjina.
