Imam sedamdeset godina, posle logora se nisam ubio i nisam poludeo, niti sam se propio. Više puta sam se zaljubio i skoro svaki put se oženio. Klonio sam se ljudi kad su me spopadali košmari i pokušavao sam da pišem. Od pisanja sam živeo, pa sam pisao svašta. Ja sam svoje odradio – rezimirao je Dorđe Lebović, negde pred kraj, svestan da treba da se oprosti od burnog żivota.
A za 76 godina bio je logoraš u Aušvicu, prvi predsednik Udruženja dramskih pisaca Srbije, jedan od osnivača Beogradskog kruga, direktor Drame Beogradskog dramskog pozorišta, scenarista filmova „Valter brani Sarajevo“, „Partizanska eskadrila“, „Most“, novinar, humorista, kustos Muzeja pozorišne umetnosti, pisac čije su drame izvođene na desetak jezika na raznim svetskim pozornicama, otac dve kćerke iz tri braka… Uspeo je strasno da živi taj život, začet u Somboru.
Jevrejska porodica Lebović, sa očeve strane, i Zajdner sa majčine, pripadala je neolozima, nisu bili pobožni. Poštovali su jevrejske praznike, ali kao i većina stanovništva tog doba, jeli su trefl – nečistu hranu po jevrejskim kanonima. Išao je u mešovitu školu, igrao se sa nejevrejskom decom. U tom malom mestu gde je priroda po meri čoveka, razni jezici i religije nisu sprečavali ljude da lepo žive.
Za praznike je išao sa familijom u sinagogu, sa bakom Švabicom išao je u evangelističku crkvu, sa drugaricom i njenom bakom u pravoslavnu, sa sestrom svoje maćehe u katoličku. Voleo je sve te različite crkvene obrede, ali zavisnost prema Bogu nije stekao. Život mu je bio idiličan sve do dolaska fašista na vlast u Nemačkoj, 1933. godine. Tada je Jevreje na severu Bačke zapljusnuo prvi talas antisemitizma. Doživljavali su neprijatnosti od Nemaca, Mađara, a donekle i od Hrvata. Bio je osnovac i ništa nije znao o nacionalističkim strastima dok ga jednog dana grupa „malih Švaba“, nešto starijih od njega, nije uvukla u napušteni vinski podrum u centru grada, mesto koje su Somborci zvali „Pakao“. Vezali su ga za stub, tukli i pretili da će mu odseći nos samo zato što je Jevrejin i da se to izdaleka vidi. Brkati Srbin iz susedstva čuo je galamu, utrčao u podrum i spasao ga. To je bio prvi njegov susret sa probuđenim nacionalizmom, a kasnije ga je izistinski upoznao u Nemačkoj, u jednom stvarnom paklu, nacističkom.
Krajem 1942. godine, njegov otac je mobilisan u mađarske radne jedinice, odveden na ruski front, gde je iste godine i poginuo. Od dve stotine odvedenih Jevreja vratila su se samo šestorica. Krajem marta 1944. prekinuta je nastava u njegovoj školi, dobio je svedočanstvo šestog razreda gimnazije, a početkom aprila izašao je zakon o obaveznom nošenju jevrejske zvezde na grudima i leđima. Đorđe je već prvog dana skinuo zvezdu i lutao gradom. Prolaznici su se pravili da ga ne vide, a jedan njegov poznanik iz nižih razreda, Srbin, uzeo je njegovu zvezdu, stavio je na grudi i tako su šetali gradom. Srećom nisu sreli nijednog žandara, komšije su prolazile pognute glave, a čovek koji je radio u kiosku kao prodavac, Mađar, zlurado se smeškao i kroz dvogled pratio šta se dešava na placu gde su kupili Jevreje. Dva dečaka sa jednom zvezdom su primetila i profesora latinskog Jakova Slavickog koji ih je sa prozora kuće gledao i plakao. Drug ga je tog dana dopratio do kuće i Đorđe je bio jako ponosan na njihovu hrabrost. Kasnije će još mnogo puta imati priliku da proverava granice sopstvenih moralnih načela.
Hapšenje Jevreja je u Somboru počelo 20. i 21. aprila. Bilo ih je oko 1.200, a skupljani su nekoliko dana da ne dođe do panike.
„Moja majka, njena sestra Elizabeta sa petogodišnjim sinom Đorđem, brat i ja, pokupljeni smo poslednjeg dana. Sećam se, obeležio sam stranicu u knjizi koju sam čitao, zaklopio knjigu i krenuo na putovanje sa koga povratak nije bio predviđen“, stoji u Lebovićevim beleškama, koje su posle njegove smrti objavljene u autobiografskom romanu „Semper idem“.
Posle skoro dvogodišnjeg boravka u Aušvicu i drugim logorima po Nemačkoj i Austriji vratio se u svoj rodni grad, pravac u školsku klupu da nastavi školovanje. U gradu nije zatekao nikog svog i ništa svoje. Osim uspomena. Stariji brat se vratio pre njega, počeo je nov život u Novom Sadu, ali je ubrzo otišao za Izrael. Đorđe je u početku živeo u napuštenoj kući za služinčad, sa dvojicom jevrejskih dečaka; koji su bili bez porodice kao i on.
„U logoru nisam nijednom zaplakao, a tada u Somboru, na slobodi, kada sam saznao da me ne čekaju ni deda, ni baka, a verovao sam da su bar oni živi, ja sam se rasplakao. Sam, u pustom parku na klupi, grcao sam kao dete. Shvatio sam da je sve razoreno, da sam, doduše, izašao iz pakla, ali da ću pakao zauvek nositi u sebi“, čita mi iz njegovih spisa Zlata Jakovljević Lebović, glumica i treća Đorđeva supruga.
Izvor: Nedeljnik/Aleksandar Đuričić
Foto: ravnoplov.rs
